Tekst monografije "Trideset godina poklon zbirke Rajka Mamuzića"

Aktivnost Galerije podrazumeva, pored osnovne delatnosti zaštite, pripremi izložbi i objavljivanja publikacija, i rad sa decom, školskom omladinom i publikom u najširem smislu. Jednom reći - živo prisustvo Galerije Rajka Mamuzića doprinosi bogatstvu kulturnog života Novog Sada i Vojvodine ali i cele naše zemlje na najlepši - profesionalan, edukativan i reprezentativan način.

Izrazite individualnosti velikog senzibiliteta, umetnici Mamuzićevog okruženja bili su omeđeni uslovnostima svoga vremena i ta činjenica je ostavila vidnog i neminovnog traga na njihovo stvaralaštvo. Očevidno je Rajko Mamuzić upravo to i želeo kada je pristupao formiranju svoje dragocene zbirke. On je nastojao da istakne taj individualizam i autonomni karakter svake umetničke ličnosti, a da se pri tom oseti vladajuća tendencija vremena i obeležje cele generacije: mukotrpno, postepeno ali rezolutno oslobađanje od dogmi kulturne politike koja je najpre glasno i državnički, a potom latentno podržavala ideologiju socijalističkog realizma čak i kada je došlo do srećnog razlaza sa Staljinom i njegovom doktrinom. Okrenutost Evropi i svetu, odmah je, već na samom početku šeste decenije, omogućila promene u našoj umetnosti u čemu su, pored nekoliko već pre rata afirmisanih umetnika, kao što su bili Petar Lubarda, Peđa Milosavljević ili Milan Konjović, veliki doprinos dali stvaraoci iz naraštaja koji prati Rajko Mamuzić. Pri tome treba imati na umu da su se promene kretale laganim korakom, da su prodirale mukotrpno i bolno, trnovitim i razuđenim putevima, višeslojno i na društvenom, organizacionom i čisto vizuelnom planu, uz mnoge - ponekad prikrivene, ponekad otvorene - otpore zvaničnih struja, posebno iz Udruženja likovnih umetnika, kako Srbije, tako i Vojvodine. Ma koliko da je vera i komunističke ideale bila bliska Rajku Mamuziću, on je bio širokih nazora, otvoren za novine, pravičan i netrpeljiv prema društvenim devijacijama i individualnim greškama. Zbog toga njegova Poklon-zbirka odoleva socrealističkim modelima i na relativno precizan način prati gotovo sve pojave socijalističkog modernizma koji se sve češće u stručnoj literaturi prihvata pod terminom Svete Lukića socijalistički estetizam. Pod tim se podrazuma otklon postrevolucionarne umetnosti od zvanične angažovanosti i pogleda u realnost, i otvaranje puteva slobode sa novim sadržajima i modelima. To je upravo prepoznatljivo na naporima tada uglavnom mlade i najmlađe generacije umetnika iz Mamuzićeve Poklon zbirke. Taj put formiranja našeg posleratnog modernizma uzimao je sadržaje manje zvanične i epohalne, a više lične i nepredmetne, tretirao je slobodnije formu, unosio autobiografske elemente, i približavao se vizionarstvu, poetičnosti, lirskoj a postepeno i geometrizovanoj bespredmetnosti... Priroda je bila podstrek za likovne asocijacije i slobodne kompozicione interpretacije; figura, tretirana na nekanonski način, sve se češće nalazi u apstraktnom ambijentu, ponekad sa nadrealističkim, neuobičajenim i neočekivanim konfrontacijama. Ti slobodniji likovni tretmani i vizuelni iskazi najavljeni su ponašanjem i delatnošću članova grupe Jedanaestorica među kojima su bili i umetnici iz Mamuzićevog kruga - Slavoljub Bogojević, Kosara Bokšan, Ljubinka Jovanović, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Lazar Vozarević, dakle gotovo svi prethodni učesnici Zadarske grupe (osim Vere Božičković Popović i Milete Andrejevića), grupe koja je već krajem četrdesetih godina prva napustila akademske klupe u potrazi za slobodom. U Poklon zbirci Rajka Mamuzića našli su se skoro svi članovi Decembarske grupe, glavnog predstavnika socijalističkog modernizma: Miloš Bajić, Stojan Ćelić, Aleksandar Tomašević, Mladen Srbinović, Dragutin Cigarčić, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković i Zoran Petrović. (Nedostaju dela Miodraga B. Protića). Trojica Decembaraca - Zoran Petrović, Stojan Ćelić i Miloš Bajić pripadali su prethodno grupi Samostalni, koja je, na svoj način, takođe uticala na postepeni raspad dotadašnjeg, strogo kontrolisanog ustrojstva kulturnog života i umetničke scene. U Mamuzićevom krugu su i gotovo svi umetnici prve generacije koji su vezali svoju sudbinu za Pariz, i tamo bili naši pravi kulturni ambasadori - Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Bata Mihailović i Ljubinka Jovanović, a u velikoj meri se to odnosi i na Miću Popovića, koji se, ipak, kasnije opredelio da u Jugoslaviji nastavi svoju karijeru. U zbirci je stavljen naglasak i na savremenu skulpturu, koja je, u principu, mnogo manje privlačna za kolekcionare od slikarstva: tako zbirka ima dragocena vajarska, komponibilna i zavarivana dela jednog od naših prvih i najradikalnijih antivajara - Zorana Petrovića, apstraktne, asocijativne forme Aleksandra Zarina, stilizovane figure snažne ekspresije Jovana Soldatovića i Vladete Petrića, izražajne, do amorfnosti mučne, mase Matije Vukovića, klasične portrete modernog izraza i pojednostavljenosti Nikole Koke Jankovića, Angeline Gatalice i Milice Ribnikar, ali i skulpture jedne od najjačih stvaralačkih ličnosti našeg posleratnog modernizma - slikara Boška Petrovića. Zanimanje Rajka Mamuzića za snažnu generaciju mladih slikarki i umetnica u punom stvaralačkom usponu, rezultiralo je značajnom sklopu njihovih radova koji upravo govore o pomenutom autonomnom iskazu, obogacenom dubokim doživljajem, sudbinskim viđenjem sveta, sa dalekim asocijacijama na velike umetnike prošlih vremena, kako to čitamo na proživljenima slikama Majde Kurnik, Olivere Kangrge i Ksenije Divjak, ili na poetičnim vizijama Mirjane Mihač i Danice Antić. Slike Kosare Bokšan govore emancipovanim jezikom snažne vizije, jarkih kolorističkih odnosa i čistih ploha po kojima se ova umetnica izdvaja od gotovo svih drugih slikara i slikarki koji u tananim islikavanjima i slojevitim namazima vide suštinu ličnog uloga. Na izvestan način, njoj se približava Ljubinka Jovanović svojim poetskim reminiscencijama na arhetipske forme vremenski i prostorno daleke. Dela Ljubice Cuce Sokić, afirmisane još pred početak Drugog svetskog rata, u ovoj kolekciji se mogu gledati kao antipodi tada mladog umetnika Bože Ilića: dok Cuca Sokić nikada nije bila pristalica dogamtizovane umetnosti, iako je kroz njen opus promicao osećaj vremena, ugroženosti, jeze i neslaganja, Boža Ilić je uspešno sprovodio vizualizaciju ideje socrealizma. On, međutim, nije zastupljen tim, već mnogo kasnijim, ekspresivnim, koloristicki jakim figuralnim kompozicijama. Cuca Sokić, s druge strane, zastupljena je u Zbirci mnogo radikalnijim slikama, najbližim sintetizovanoj apstraktnoj formi ma koliko da se umetnica oslanjala na viđeni predmetni svet oko sebe. Ta vrsta asocijativnog beleženja utisaka iz realnosti na svojstveni, apstrakciji blizak način može da se odnosi i na velike, uravnotežene kompozicije Stojana Ćelića, za enformelne strukture Miće Popovića i Branka Filipovića Fila, na poetske vizije Slavoljuba Bogojevića, memoarske scene logora Miloša Bajića, kosmičke vizije Marija Maskarelija ili slike pune akcija Bate Mihailovića i ekspresivnih, snažnih namaza Petra Omčikusa.