Tekst monografije "Trideset godina poklon zbirke Rajka Mamuzića"

Na slikama Milana Popovića suočavamo se sa njegovom maštovitom, fantastičnom vizijom čoveka u nemogućim, nadrealnim ambijentima i situacijama, od čega nije daleko ni konstantno humorno i istovremeno tragično videnje cirkusa i klovnova Aleksandra Lukovića. Asocijativne forme Aleksandra Tomaševića vezuju se za našu staru, srednjovekovnu fresko umetnost, što je polazište i Lazara Vozarevića, sa jakim pečatom pikasovske stilizacije. Lazar Vujaklija, s druge strane, koristi rečnik starih krajputaša i stečaka u koje unosi živi, folklorni kolorit. Slobodne interpetacije situacija i oblika kod Mladena Srbinovića i Stevana Maksimovića dovode do karakteristične lirske atmosfere slike, dok kod Dragutina Cigarčića provejava daleka reminiscencija na pompejansko slikarstvo i blagi uticaj palete Mila Milunovića. Sva ova raznolikost ideja medu zastupljenim umetnicima ukazuje da je Rajko Mamuzić sakupljao dela autonomnih stavova, kontraditkornih ideja, raznovrsnih umetničkih polazišta i uzora, različitih ciljeva, društvenih izvorišta, pa i gledišta. To čini njegovu novosadsku Poklon zbirku dragocenim izvorom saznanja o poetikama i ideologijama uglavnom mladih stvaralaca tokom šeste i sedme decenije prošlog veka. To je čini različitom u odnosu na druge kolekcije, i to u isti mah govori da je srpska umetnost tog posleratnog doba kretala put čistijih ideja sa umerenim osećanjem napretka, bez radikalnih stavova i definitivnih rešenja. Bila je to umetnost laganog koraka ka savremenosti i oslobađanju bilo kakvih sprega nad umetnošću, umetnost koju su sada naslednile nove generacije stvaralaca i sa tim prtljagom ušle u umetnsot Evrope i sveta. I upravo za razumevanje kako današnje situacije nastale na sledu prethodnih traganja, tako i za umetničke, kulturne i društvene prilike sredine veka, opsežan i dragocen izvor informacija daju nam dela iz Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu.

Irina Subotić