O Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića

Osnovni fond Zbirke Rajka Mamuzića nastao je za nešto više od dve decenije. Stvorio ga je odnegovan ukus i izgrađeni estetski kriterijumi kolekcionara, kao i njegova potreba da ličnim angažovanjem doprinese afirmaciji naše savremene umetnosti.

Slično mnogim kolekcionarima Rajko Mamuzić nije imao formalno umetničko obrazovanje. Odrastao je u maloj sredini koja je negovala tradicionalne vrednosti i u kojoj se stvaralaštvo najbolje poznavalo u njegovom narodnom obliku. Ali, slučaj je hteo da se Rajko Mamuzić još kao dečak, zahvaljući starijem bratu Slavku, upozna sa slikarom Savom Šumanovićem, a kasnije i često boravi u njegovom  ateljeu. Uticaji velikog umetnika, kao i događaji koji su se nizali, naizgled slučajno, odredili su njegov životni put.

Probuđena ljubav prema slikarstvu Mamuzića nije napustila ni u teškim danima Drugog svetskog rata. Kao oficir zadužen u Agitpropu Treće Armije za sektor kulture i štampe, vodio je grupu od četrnaest umetnika, sa kojim je u predahu borbe, organizovao izložbe ratnog crteža. Preko njih se upoznao i sa prvom posleratnom generacijom naših umetnika.

Posle rata, Mamuzićevo angažovanje još je izrazitije. Na poslovima drugog sekretara Matice srpske i direktora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture 1949-53. godine, dao je značajan doprinos u očuvanju kulturnih dobara i sprečavanju posleratnog uništavanja fruškogorskih manastira.

Za nastanak Zbirke, međutim, presudan je bio Mamuzićev odlazak u Zemun, gde se ponovo sreo, a potom i obnovio prijateljstvo sa mladim umetnicima. Nesumljivo talentovanim, još neafimisanim, ovim umetnicima smeštenim u Umetničkoj koloniji na Starom sajmištu, Mamuzić je vrlo brzo postao neka vrsta pokrovitelja, koji je bio svestan vrednosti njihovih umetničkih ostvarenja, ali i teškoća na putu umetničke afirmacije. Iako se u prvo vreme više bavio tumačenjem i popularizovanjem ove umetnosti, perom i pisanom rečju, već 1954. godine [3], Mamuzić je došao i na ideju, koju najviše podržava Lazar Vozarević, da oformi Zbirku, koja bi svedočila o umetničkom usponu te generacije. Uz mnogo truda i odricanja, ali i svesrdnu pomoć umetnika, za vrlo kratko vreme, Zbirka je sabrana.

Potvrdu da Zbirka "ima izuzetnu umetničku, istorijsku i materijalnu vrednost, i da bi njeno otvaranje za javnost i uključivanje u umetnički život predstavljalo dragocen doprinos našoj kulturi" dao je istoričar umetnosti dr Lazar Trifunović, već 1972. godine.[4]

Sledeće godine, za potrebe njenog smeštaja, grad je ustupio jednu od najstarijih porodičnih vila[5], na Malom Limanu, na uglu ulica Vase Stajića i Miroslava Antića. Prethodno je tim stručnjaka, na čelu sa novosadskim arhitektom Savom Forkapićem, zgradu adaptirao i uspešno priveo novoj nameni - muzejskoj instituciji, koju čine izložbeni prostor na tri nivoa, depo, kancelarije i prostorije za ostale muzejske sadržaje. Zajedno sa Galerijom Matice srpske i Galerijom Pavla Beljanskog, Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića postala je deo jedinstvene izložbene celine koja prezentuje srpsku umetnost osamnaestog i devetnaestog veka, umetnost prve polovine dvadesetog kao i tada najsavremniju umetnost - umetnost prvog posleratnog perioda.