O Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića

Paralelno sa radom Decembarske grupe, na našoj likovnoj sceni postoji i niz grupnih i pojedinačnih delovanja sa drugačijim, često suprostavljenim, umetničkim shvatanjima. Članovi Beogradske grupe[14], posebno Ksenija Divjak, Majda Kurnik, Olivera Kangrga i na neki način Mario Maskareli zainteresovani su za slikarstvo zasnovano na percepciji realnog i ličnom doživljaju stvarnosti. Oni su se opredelili za akademski repertoar motiva (portreti, mrtve prirode i pejzaži) i bez obzira na stepen transponovanja, ostali u sferi realizma i svojom umetnošću uspostavili kontinuitet sa estetikom srpskog slikarstva između dva svetska rata. Njihovim uvođenjem u Zbirku, Mamuzić nam je omogućio kompletnije sagledavanje likovnih kretanja na umetničkoj sceni šeste decenije.

Ksenija Divjak sa delima Autoportret (1957), Limuni (1956) i Školjke (1958), sa kojim učestvuje na Festivalu mladih u Njujorku i Majda Kurnik sa delima Mrtva priroda sa portretom Marklena Mojsijenka (1956) verne su figuraciji i tradicionalnom načinu slikanja. Ove umetnice neguju siguran crtež, bogatu fakturu i zasićenost boje, kratak potez i naročito osećanje za kontraste. Na njihovim platnima vlada poetska atmosfera do koje su umetnice došle specifičnim načinom komponovanja.

Slobodniji pristup ima Olivera Kangrga koja neguje karakterističan način plošnog slikanja, postignut slobodnim ritmovima linija i boja (Jedrenjak, 1957, Šuma, 1959 i Drvo, 1960). Slično shvatanje umetnosti Mamuzić je prepoznao i kod Boška Petrovića, umetnika koji stvara u Vojvodini. Njegova dela nastala sredinom pedesetih godina, Kovačnica (1954) i Kalvarija (1955) imaju realistički odnos prema stvarnosti, slikana su brzim, ekspresivnim potezima, bez zadržavanja na sporednim detaljima i opisima.

Iako pripada Beogradskoj grupi, stvaralaštvo Marija Maskarelija nastalo u drugoj polovini pedesetih godina, izašlo je iz stilskog okvira grupe. Slike kao što su Usamljenik (1956), Mesečeva deca (1959), Između sna i jave (1961) u kojima su likovna kompoziciona rešenja uspešno sjedinjena sa lirskom atmosferom izmaštanog sveta, ukazuju na umetnikova istraživanja usmerena u pravcu apstraktne umetnosti. One nas polako uvode u slikarstvo sedme decenije.