O Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića

Da bi svoju Zbirku proširio i stilski uobličio, Mamuzić je u nju uvrstio i skulpturu, koja je u društvenoj klimi nastaloj posle Drugog svetskog rata, imala velike mogućnosti. Sa novom skulptorskom generacijom, otpočela je nova epoha razvoja, koju karakteriše problemska i plastična razuđenost i okrenutost modernom senzibilitetu. Prilikom sabiranja vajarskih dela Mamuzić pokazuje isto interesovanje kao i pri izboru slika. Bilo da u Zbirku uvodi neotradicionalističku skulpturu, skulpturu egistencijalnog ekspresionizma ili skulpturu asocijativnog tipa, u biti on je zainteresovan za figuralnu plastiku.

Većina umetnika u Osnovnom fondu Zbirke je predstavljena neotradicionalnom skulpturom. Najčešće teme Nikole Jankovića su figurine i portreti, koje odlikuju čvrsta unutrašnja konstrukcija, masa u funkciji prirodne forme, meka modelacija i psihološke karakteristike date u lapidarnim zahvatima: Torzo (1960), Autoportret, Portret Nandora Glida i Portret Voje Čolanovića. Ove skulpture su izlagane i na velikoj retrospektivnoj izložbi u Beogradu, održane u Galeriji SANU i u Skoplju.

I Angelina Gatalica neguje realističku skulpturu karakteristične stilizacije manifestovane kroz skoro potpuno odsustvo detalja, Ženski figura – sedeći akt (1957).

Tradicionalni koncept skulpture neguje i Milica Ribnikar. U portretima i ženskim aktovima Ženska figura sa ogrlicom (1952) i Ženski portret (1952) umetnica zatvorenu realističku formu oplemenjuje intimističko poetskim izrazom.

U ovoj skupini najspecifičniji je koncept vajara Matije Vukovića. Njegove skulpture su deformisanog oblika prepune grča, sudara i tragike koja je dubokom ekspresijom i neočekivanom silinom dovedena do kulminacije (Konjanik,1962). On se po stavu približio egzistencionalnom ekspresionizmu čiji su izraziti predstavnici Jovan Soldatović i Vladeta Petrić, u Osnovnom fondu Zbirke predstavljeni značajnim brojem skulptura.

Jovan Soldatović smelo pristupa istraživanju plastičnih vrednosti skulpture. Njegove skulpture su metafore o čoveku i vertikali izduženih formi, čije su površine nemirne, a jezgro perforirano i sa vrlo specifičnim odnosom prema prostoru, kao živoj materiji koja aktivno učestvuje u definisanju forme (Suđaje, 1970 i Dvoje, 1964).

Slično shvatnje skulpture neguje i Vladeta Petrić koji ekspresionističkim postupkom izvodi skulpturu izduženih formi koščatih suvih udova čija je osnovna funkcija naglašavanje pokreta (Zverokredica, 1965). U Osnovnom fondu Zbirke je predstavljen i svojim ekspresionističkim portretima.

Samo kroz retke primere u Osnovnom fondu Zbirke je zastupljena skulptura asocijativnog tipa koja je početkom sedme decenije bila vrlo rasprostranjena kod nas, i nažalost nema apstraktne skulpture čiji su predstavnici bili Olga Jevrić, Olga Jančić i drugi.

Asocijativnom skulpturom u Osnovnom fondu predstavljen je samo Aleksandar Zarin. On je skulpturama humane tematike iz ciklusa Ptice i Ruke nezavisno od vizuelnog iskustva, davao nova simbolistička značenja.